Bojan Novaković, student treće godine (1999/2000)

ISTORIJAT NABAVKE INSTRUMENATA ZA ASTRONOMSKU OPSERVATORIJU U BEOGRADU

seminarski rad iz Praktične astronomije, pod rukovodstvom prof. Steva Šegana

 

Fotografije koje se nalaze u tekstu ubačene su naknadno, a prikupila ih jeprof. Jelena Milogradov-Turin za potrebe članka prof. Jovana Simovljevića. Tehničko uređenje teksta uradili su Tijana Zečević i Nikola Vitas.

 

SADRŽAJ:

 

  1. UVOD
  2. KRATAK ISTORIJSKI PREGLED: ASTRONOMSKA OPSERVATORIJA U BEOGRADU OD NASTANKA DO DANAS
  3. ISTORIJA NABAVKE INSTRUMENATA ZA ASTRONOMSKU OPSERVATORIJU U BEOGRADU NA RAČUN RATNE ODŠTETE 1922. I 1923. GODINE
  4. MILAN NEDELJKOVIĆ - LIK I DELO

     

  1. UVOD

    Ovaj rad predstavlja jedan osvrt, na istoriju Astronomske Opservatorije u Beogradu, sa posebnim naglaskom na istoriju nabavke instrumenata za Opservatoriju, na ime ratne odštete od Nemačke, posle Prvog svetskog rata, kao i na lik i delo Milana Nedeljkovića, čoveka koji se smatra osnivačem Astronomske Opservatorije u Beogradu, i čoveka čije su incijative, zalaganja i stručnost odigrale ključnu ulogu u spomenutoj nabavci instrumenata.

    U drugom poglavlju opisana je, u kratkim crtama, istorija Opservatorije od njenog osnivanja 1887. godine, pa sve do danas. Spomenuti su svi značajniji datumi iz istorije Opservatorije, upravnici i institucije koji su u ovom periodu upravljali Opservatorijom, tj. u čijoj je nadležnosti Opservatorija bila. Na kraju ovog poglavlja prikazana je organizaciona struktura Opservatorije.

    Treće poglavlje, je centralno poglavlje, jer je u njemu obrađena tema ovog seminarskog rada. U njemu su izneti brojni istorijski podaci i činjenice, koji na najbolji način oslikavaju nabavku instrumenata na ime ratne odštete od Nemačke posle Prvog svetskog rata, kao i događaji koji su tu nabavku pratili. Težište ovog poglavlja stavljeno je na stvaranju što jasnije slike o toku nabavke, pa neki raspoloživi istorijski podaci nisu navedeni, utoliko što se njihovim navođenjen ne povećava kvalitet, već samo kvantitet rada.

    Poslednje, četvrto poglavlje, posvećeno je ličnosti Milana Nedeljkovića, prvog upravnika Astronomske Opservatorije u Beogradu.

    Ova tri tematska poglavlja zaokružuju jednu celinu, i upotpunjuju, glavnu temu ovog rada koja se tiče nabavke instrumenata.

  2. KRATAK ISTORIJSKI PREGLED:

ASTRONOMSKA OPSERVATORIJA U BEOGRADU OD NASTANKA DO DANAS

Začeci astronomije kod nas javljaju se još u Kneževini Srbiji, sredinom XIX veka. U to vreme se pojavljuju nekoliko udžbenika iz astronomije (koji su u sklopu udžbenika iz geografije ili fizike), kao što su: "Prva počatija isčislitelnogo jestestvenogo zemljepisanija" od Jovana Sterije Popovića iz 1845, "Astronomija ili nauka o zvezdama" od Gavrila Popovića iz 1850, "Načela fizike" od dr. Vuka Marinkovića iz 1851. i još neka dela.

Godine 1863. Velika škola u Beogradu uvodi zvanično u svoj nastavni plan i program časove astronomije i meteorologije, koji se počeo realizovati tek 1884. godine.

Po povratku u Beograd 1884, sa studija u Parizu, gde je studirao astronomiju i meteorologiju na Astronomskoj školi Pariske opservatorije, Milan Nedeljković pokreće mere kod Ministarstva prosvete za osnivanje privremene opservatorije, koja bi služila nastavi geodezije, geografske i vojne kartografije. Nakon nekoliko neuspelih pokušaja Nedeljković uspeva da izdejstvuje od Ministarstva prosvete odluku od 7. aprila 1887. godine, da se za Kraljevinu Srbiju osnuje astronomska i meteorološka opservatorija. Prema toj odluci opservatorija je smeštena u prizemnoj zgradi preduzimača Ernesta Gajzlera, na uglu ulica Vojvode Milenka i Svetozara Markovića, a za upravnika je postavljen sam Milan Nedeljković, tada profesor na Velikoj školi u Beogradu. Zato se 7. april 1887. godine smatra danom osnivanja astronomske i meteorološke opservatorije u Beogradu.

U početku svog rada ova opservatorija bila je pre svega meteorološka, a raspolagala je samo sa jednim malim pasažnim instrumentom otvora 45 mm, jednim univerzalnim otvora 50 mm, kao i jednim azimutalom otvora 120/1900 mm. Pored toga na opservatoriji su tada postojali i jedan časovnik sa klatnom, kao i jedan hronometar, pa sa tako skromnim instrumentima nije bilo moguće postići značajnije naučne rezultate iz oblasti astronomije.

Godine 1891. opservatorija, posle upornih insistiranja Milana Nedeljkovića, dobija sopstvenu zgradu, današnju Meteorološku opservatoriju u Karađorđevom parku. U ovoj zgradi opservatorija je radila od 1. maja 1891. godine.

Pored meteoroloških, opervatorija Milana Nedeljkovića, je kolevka i seizmoloških i geomagnetskih istraživanja u Srbiji. Tako je još 1903. godine, Nedeljković pozajmio instrumente za geomagnetska merenja od Tege Mikloš Konkolja, osnivača Astronomske opservatorije u Budimpešti, i izgrađuje zemnomagnetski paviljon. U početku je sam izvodio zemnomagnetska merenja, da bi taj posao od 1907. godine preuzeo Neša Petrović. Takođe zahvaljujući Konkolju, Nedeljković dobija 1903. godine i seizmograf, koji je sledeće godine postavljen u poseban paviljon.

Teški trenuci za opservatoriju dolaze sa Prvim svetskim ratom i Austrougarskom okupacijom. U tom periodu opservatorijom upravlja Viktor Konrad iz Beča. Prilikom bekstva iz Srbije, Austrijanci su opustošili opservatoriju uništavajući i odnoseći opremu.

Bilo je ovo jedno od najvećih razaranja koje je Astronomska opservatorija u Beogradu pretrpela. Ipak zahvaljujući velikom zalaganju i stručnosti Milana Nedeljkovića, on uspeva da na ime ratne štete nabavi teleskope i drugu prateću opremu za novu opservatoriju. Najveća nabavka instrumenata izvršena je 1922. i 1923. godine čime se Astronomska opservatorija u Beogradu svrstala, u tom trenutku, među najbolje opremljene u Evropi. Ono u čemu je opservatorija oskudevala bio je dovoljan broj kvalifikovanih stručnjaka za zapošljavanje svih instrumenata na opservatoriji, pa su mnogi od njih dugo stojali neupotrebljeni. Milan Nedeljković iznenada je penzionisan aprila 1924.godine, u svojoj 67. godini, iz političkih razloga. Nakon povlačenja Milana Nedeljkovića opservatorija se deli na dve ustanove (Nedeljković se dugo zalagao za ovu podelu), na Meteorološku opservatoriju i Astronomsku opservatoriju. Na čelo Meteorološke opservatorije postavljen je prof. Pavle Vujović, a Astronomska opservatorija ostaje bez direktora do 1926. godine kada je na njeno čelo postavljen dotadašnji astronom opservatorija u Marselju i Nici Dr. Vojislav Mišković.

Dr. Vojislav Mišković imenovan je za upravnika Astronomske opservatorije u Beogradu odlukom Saveta Filozofskog fakulteta u Beogradu 22. Januara 1925, a na predlog profesora M. Petrovića i M. Milankovića. Istom odlukom postavljen je i za vanrednog profesora Praktične astronomije na Filozofskom fakultetu u Beogradu. On je na ove dužnosti stupio 1926. godine po povratku iz Francuske.

Upravljanje Dr. Vojislava Miškovića Astronomskom opservatorijom obeležila su dva značajna uspeha. Prvi uspeh bilo je organizovanje računskog biroa i publikovanje astronomskih efemerida. Među publikacijama opservatorije nalaze se: "Annuaire astronomique" za godine 1929-1934. sa srednjim i prividnim položajem 189 zvezda iz Ajhelbergerovog kataloga kojih nije bilo ni u jednom od 5 svetskih almanaha; "Godišnjak našeg neba" koji izlazi od 1930-1941. i od 1950-1952. u kome se nalaze efemeride tela Sunčevog sistema, kao i informacije o astronomskim pojavama za tu godinu; "Nautički godišnjak" izlazi u periodu 1934-1941. sa efemeridama potrebnim za plovidbu. Pored ovih godišnjaka opservatorija je publikovala i dva značajna rada, Milankovićevu "Matematičku klimatologiju" i Miškovićeve "Precesione tablice".

Drugi veliki uspeh Vojislava Miškovića kao upravnika Astronomske opservatorije je podizanje nove opservatorije, 6 km jugoistočno od Terazija, na površini od 4.5 ha, na koti 253 m, na brdu Veliki Vračar, koje danas nosi naziv Zvezdara. Za izgradnju nove opservatorije Mišković je 7. oktobra 1929. godine dobio sredstva u visini od 10 000 000 din. Arhitektonski komleks Astronomske opservatorije, projektovao je Jan Dubovi, član Grupe arhitekata modernog pravca, a zahvaljujući ovom svom ostvarenju proglašen je doktorom nauka u Pragu. Radovi su trajali 1930-1932, a naredne dve godine montirani su instrumenti. Godine 1932. na zemljištu, na kome je građena nova opservatorija bile su podignute sledeće zgrade:

  1. Centralna zgrada sa podrumom dubokim 10 m gde su bila postavljena četiri Riflerova časovnika pod staklenim zvonom, i dva štraserova sa barometarskom kompenzacijom klatna. U ovoj zgradi smeštena je i velika biblioteka, a na krovnoj terasi podignuta je obrtna kupola sa Cajsovim tražiocem kometa otvora 200/1330 mm;
  2. Velika kupola sa Cajsovim refraktorom otvora 650/10550 mm, koji je tada bio četvrti po veličini u Evropi;
  3. Kupola s malim Cajsovim refraktorom otvora 200/3020 mm i dve fotografske cevi s objektivima Tesar i Pecval otvora 160/800 mm;
  4. Kupola sa malim Cajsovim astrografom otvora 160/800 mm s durbinom za vođenje otvora 110/1280;
  5. Paviljon sa dva mala pasažna instrumenta Askania otvora100/1000 mm i 80/800 mm;
  6. Zgrada sa mehaničkom i stolarskom radionicom;

Sa stare opservatorije bila je preneta i prostrana baraka koja je služila za smeštaj još nepostavljenih instrumenata. Nepostavljeni su ostali sledeći instrumenti: jedan Askania refraktor 35 cm; 3 fundamentalna instrumenta (meridijanski krug, pasažni instrument i vertikalni krug svi prečnika objektiva 190 mm); teleskop 110 cm otvora; meridijanski krug 110 mm otvora; meridijanski krug 100 mm; azimutalni instrument 130 mm (kasnije ustupljen Sveučilištvu u Zagrebu); dupli refraktor 160 mm otvora i pasažni instrument 70 mm (ustupljeni opservatoriji u Ljubljani); jedan pasažni i jedan univerzalni instrument (ustupljeni Geografskom institutu JNA u Beogradu).

U prvim godinama, nova opservatorija, orijentisana je na računske poslove i na započinjanju posmatračkih programa. Godine 1935, Pero M. Đurković (1908 1981) i Fran Dominko (1903 1987) organizuju službu vremena i dužine, a iste godine Đurković određuje približno i geografsku dužinu opservatorije. Godine 1936. Milorad Protić organizuje Službu malih planeta i posmatranja Sunca. Obe službe organizovane su pod rukovodstvom Vojislava Miškovića. Iste godine Mišković pokreće i bilten: "Bulletin de l'Observatorie astronomique de Belgrade", a on izlazi i danas, ali od 1992. godine pod imenom "Bulletin astronomique de Belgrade".

Jula 1941. godine nemačka vojska zauzima opservatoriju, i prema odluci Vermahta prof. Grotrijan i Kipenhojer konfiskuju sve instrumente. Ipak, zahvaljujući umešnosti prof. Miškovića instrumenti ostaju na opservatoriji do kraja rata, osim spektroheligrafa i nešto kasnije tražioca kometa, koji su odneti za Nemačku. Nemci su u krugu opservatorije sagradili artiljeriske kupole, a u biblioteku pretvorili u oficirsku kantinu. Knjige su bile prenete u podrum Velikog refraktora. U toku bitke za oslobođenje Beograda, oktobra 1944. oštećeni su kupola i objektiv Velikog refraktora.

Prof. Mišković ostaje na čelu opservatorije do marta 1946. kada podnosi ostavku koja je prihvaćena tek maja 1948. godine. Za to vreme opservatorijom rukovodi M. B. Protić. Od 14. januara 1949, na dužnosti sekretara i rukovodioca opservatorije nalazi se B. Popović, sve do 31. januara 1951. Nakon njega, kada je opservatorija došla u nadležnost Srpske akademije nauka, za direktora je postavljen prof. Milutin Milanković koji se na njenom čelu nalazi od 27.01.1951. Od 26.06.1951. do 27.03.1954. na čelu opservatorije je ponovo prof. Mišković. Posle 27.03.1954. Opservatorija izlazi iz okvira Akademije nauka i M. Protić biva postavljen za zamenika direktora sve do 21.11.1956. kada je postavljen za direktora. Na toj dužnosti, ostaje do 21.11.1960. Od tada poslove upravljanja Opservatorijom vrši Dr. V. Oskanjan, prvo kao vršilac dužnosti, a zatim i kao direktor. Sticajem okolnosti i dalje se smenjuju razne ličnosti na mestu rukovodioca Opservatorije. Posle V. Oskanjana 1966. godine direktor je postao P. Đurković, najstariji naučni saradnik Opservatorije i pasionirani posmatrač, koji uz pomoć mladih razvija u znatnoj meri Grupu za dvojne zvezde. Đurković je bio direktor do 1970. godine kada tu dužnost ponovo preuzima M. Protić. M. Protić prestaje da budedirektor penzionisanjem 1975. godine. Od tada do septembra 1981, kada se razboleo, M. Mijatov je bio prvo vršilac dužnosti a zatim i direktor. Posle toga D. Zulević je vršio dužnost direktora. Krajem 1982. godine, za direktora Astronomske opservatorije izabran je Miodrag Mitrović koji znatno unapređuje rad ustanove, naročito u materijalnom pogledu. Mitrović ostaje na čelu Opservatorije do 1989. godine, a od 1990. upravljanje Opservatorijom je povereno Ištvanu Vinceu, koji na tom mestu ostaje do 1993. godine. Umesto njega 21.11.1994.godine, za direktora Astronomske opservatorije postavljen je Milan Dimitrijević, koji se i danas nalazi na tom mestu.

Opservatorija je do 1. jula 1948, kao i pre rata, bila pod univerzitetom, a od 1. jula 1948. do 18. decembra 1950. nalazi se pod jurisdikcijom Komiteta za naučne ustanove, Univerzitet i visoke škole NR Srbije. Nakon toga Opservatorija je u nadležnosti Srpske akademije nauka do 27. marta 1954, a od tada postaje ustanova sa samostalnim finansiranjem pri Izvršnom veću NR Srbije. Ovaj status opservatorija ima sve do 9. avgusta 1985, kada prerasta u samostalan naučno-istraživački institut, i menja naziv u Astronomska opservatorija - Institut za astronomska istraživanja. 12. maja 1992. Astronomska opservatorija postaje naučni institut, koji finansira Republičko ministarstvo za nauku i tehnologiju. 20. decembra 1994. Opservatorija se ponovo registruje kao naučni institut i vraća stari naziv.

U periodu od Drugog svetskog rata do danas, na opservatoriji je razvijeno nekoliko službi koje postižu značajne rezultate u oblasti astronomskih istraživanja. Već spomenute, Služba vremena i dužine, i Služba malih planeta i posmatranja Sunca, nastavljaju sa radom ali se organizuju na nešto drugačiji način. Tako je vremenom organizaciona struktura dobila sledeći oblik:

Pored rada na istraživačkim programima u okviru spomenutih grupa, Opservatorija se bavi publikovanjem časopisa i naučnih radova, od kojih svakako treba spomenuti seriju izdanja "Publikacije astronomske opservatorije u Beogradu" koja izlazi od 1947. godine. Takođe, u saradnji sa Katedrom za astronomiju, Matemetičkog fakulteta, opservatorija je zaslužna za odbranu više magistarskih i doktorskih radova, čime je i sama dobijala stručni kadar. Opservatorija je pomagala i sarađivala sa brojnim sličnim ustanovama na teritoriji stare Jugoslavije.

Zbog svoje kulturne, naučne, popularizacione i drugih delatnosti, Opsrvatorija je imala i ima veliki značaj za istoriju nauke i kulture srpskog naroda. Mnoge slavne i poznate ličnosti, čija su dostignuća pronosila slavu srpske nauke širom sveta, bile su vezane za Astronomsku opservatoriju u Beogradu. U svojih, nepunih, 113 godina postojanja Opservatorija je mnogo toga dala srpskoj i svetskoj nauci i doprinela upoznavanju sveta koji nas okružuje.

Na kraju ostaje nada da će se kako u svetu, tako i kod nas naći neko, ko će rešiti stalni problem Astronomske opservatorije u Beogradu, a to je njen materijalni položaj, što je preduslov velikih naučnih dostignuća. Nadajmo se da će sve ono što je opservatorija postigla do danas biti dovoljno da ljudi shvate da nama opservatorija treba, i da će opservatorija dobiti tretman koji svojim rezultatima zaslužuje.

 

  1. ISTORIJA NABAVKE INSTRUMENATA ZA ASTRONOMSKU OPSERVATORIJU U BEOGRADU NA RAČUN RATNE ODŠTETE 1922. I 1923. GODINE

 

U svojoj 113 godina dugoj istoriji Astronomska opservatorija u Beogradu, je pre svega zbog svog nezavidnog materijalnog položaja retko nabavljala nove instrumente. Najveća nabavka instrumenata za opservatoriju, izvršena je posle Prvog svetskog rata, zahvaljujući zalaganju i umešnosti tadašnjeg njenog upravnika Milana Nedeljkovića.
On je 1922. godine uspeo da kod Vlade Srbije izdejstvuje dozvolu za nabavku instrumenata potrebnih opservatoriji, a na ime ratne štete. Tom nabavkom, opservatorija se u to vreme svrstala u red najbolje opremljenih u Evropi. Instrumenti nabavljeni u to vreme do danas su postali u upotrebi na opservatoriji i čine osnovu opservatorijskih instrumenata mada su danas u priličnoj meri zastareli. Zbog značaja koji ova nabavka ima za Astronomsku opservatoriju u Beogradu, kao i za astronomsku nauku kod nas ovde će biti detaljnije istorijski opisana.

Kraj Prvog svetskog rata Nedeljković je dočekao na Krfu.Po povratku u Beograd 24.02.1919., opservatoriju zatiče opustošenu, iako nije bila bombardovana.Ta činjenica je prilično rastužila Nedeljkovića koji je bio uložio mnogo truda u stvaranju opservatorije, ali posle prve potištenosti on odlučuje da krene u obnovu opservatorije. U tom cilju obraćao se svima za koje je mislio da mu mogu i trebaju pomoći, a pre svega Ministarstvima prosvete i poljoprivrede, kao i dekanu Filizofskog fakulteta i Direkciji plena. Molbe koje je upućivao na ove adrese odnosile su se na pomoć oko vraćanja odnetih instrumenata i dobijanju sredstava za nabavku novih.

Sve Nedeljkovićeve molbe bile su odbijene ili na njih nije dobio nikakav odgovor. Razmišljajući o svim tim neuspesima, a tražeći izlaz za obnovu opservatorije, dolazi do spasonosnog uverenja da se instrumenti mogu dobiti samo na račun reparacija od Nemačke. Zato već 01.12.1921. podnosi dekanatu spisak potrebnih instrumenata, međutim odgovor ne dobija nikada, pa ubrzo zaključuje da od Univerziteta neće dobiti ništa i odlučuje da se obrati Ministarstvu inostranih poslova. U obraćanju ovom ministarstvu on pored spiska potrebnih instrumenata i ideje da se oni nabave na račun reparacije, predlaže da ode lično, o svom trošku, u Nemačku i tamo ugovori kupovinu instrumenata. U tom cilju obratio se i predsedniku Ministarskog saveta, koji se 01.02.1922. složio da Nedeljković ode u Nemačku da nabavi instrumente. Potrebno ovlašćenje dobija 17.05.1922, pri čemu visina odobrene sume nije bila ograničena. Tako je Nedeljković 14.06.1922. mogao krenuti za Nemačku, s preporukom nemačkog poslanika u Beogradu Kelera. U nekoliko gradova u Nemačkoj, među kojima su bili i Berlin, Jena, Hamburg, Nedeljković zaključuje brojne pogodbe sa nemačkim firmama, a zatim ide u Pariz, sedište Reparacione komisije. Nakon toga Nedeljković se ponovi vraća u Berlin i druge gradove radi novih ugovora. U Beograd se vraća 29.07.1922, a po dobijanju konačnih ponuda ponovo je u Nemačkoj od 13.08.1922, pa u Parizu s tim što je ovaj put troškove snosilo Ministarstvo finansija. Nedeljković je imao mnogo teškoća da nabavi sve ono što je naumio, pa je prinuđen da još jednom, opet o svom trošku, boravi u Nemačkoj, do 20.06.1923, u Berlinu i Jeni, a onda ponovo putuje u Pariz kako bi porudžbine usaglasio sa propisima. Nabavio je instrumente u vrednosti od 3 028 240 zlatnih maraka, s tim što su pre avgusta 1923. odobrene porudžbine postale izvršne. U aktu Komiteta Ministara, stoji međutim da je iz nekih izveštaja vidljivo da je Nedeljković "sproveo nabavke za sumu 1 668 253.85 i poručio stvari još za 2 926 800, svega za Opservatoriju 4 595 053.85 zlatnih maraka.", a na osnovu odobrenja Ministarskog saveta. Ovaj deo nastojanja da se nabave instrumenti za opservatoriju najbolje je opisan u pismu koje je sam Milan Nedeljković uputio ministru prosvete 01.05.1923, a koje je sačuvano u Arhivu Jugoslavije. Ono u celosti glasi:

 

Opservatorija

No 348

Gospodinu Ministru Prosvete,

I

Godine 1920. 1. Januara ja sam molio Ministra Poljoprivrede: da, prilikom nabavaka poljoprivrednih sprava na račun reparacije, nabavi i meteorološke instrumente za stacije u rasadnicima i za njihovu centralnu Opservatoriju, koji su svi za vreme rata uništeni.

Nisam imao uspeha, a kako docnije mojem predlogu podnesenom Univerzitetu o nabavci instrumenata za Opservatoriju, koja je u svemu vrlo oskudevala, nije bilo izgleda na uspeh - ja sam se obratio Predsedniku Ministarskog Saveta - G. Pašiću 15. Okt. 1921. molbom za ove nabavke na račun reparacija, koja je imala potpunog uspeha, i Predsedništvo Ministarskog Saveta (Odeljenje za izvršenje međunarodnih Ugovora), usvojivši mišljenje Kraljevske Delegacije u Visbadenu po toj molbi (D.Br. 6557) donelo je odluku 1.febr.1922. br.680: da lično odem u Nemačku zarad nabavaka instrumenata za Opservatoriju na račun reparacija (odem o svom trošku kako sam u odobrenoj molbi izjavio).

A po tom, Odeljenje za Izvršenje Međunarodnih Ugovora izdalo mi je ovlašćenje pod Br. 3557 od 17.Maja 1922: "da u Nemačkoj lično zaključim pogodbe pismene, na račun reparacija: za instrumente astronomske, meteorološke, magnetske i druge fizičke, sav pribor radiotelegrafski, telegrafski i telefonski za staciju u Opservatoriji: naučne knjige za biblioteku Opservatorije, i nameštaj za paviljone astronomske i za biblioteku Opservatorije.

Sa takvim punim ovlašćenjem, bez ikakvog ograničenja u veličini sume zlatnih maraka za ove nabavke, a i sa lepom preporukom nemačkog Poslanika G.Kelera o tim nabavkama, ja sam krenuo za Nemačku 14. Juna 1922. lično u Berlinu, Jeni i Hamburgu pogodbe za glavne nabavke zaključivao i ugovore pravio a za druge pismeno pregovarao i pogađao se, vodeći ove pogovore kroz ceo mesec Juli, Avgust i Septembar prošle godine (u produženju mojih ranijih pregovaranja sa ovim Firmama, sa kojima sam pregovarao još od Oktobra 1922.).

Prve ugovore zaključene i potpisane odneo sam lično u Pariz, ali sam ih morao vraćati, da se izmene u uslovima pogodaba, kako je to Delegacija tražila, zbog već tada iscrpenosti kredita našeg za 1922: Liferovanje od 1. Januara 1923. cena u zlatnim markama, plaćanje polovine 1. Januara 1923. a druge polovine po izvršenju liferacije Franko Pasau - Popravljene pogodbe, u ovom smislu, odneo sam ponovo lično u Pariz,predao ih Delegaciji i sa njomse sporazumeo u sledećem: prvo, da ih odmah sprovede Reparacionoj Komisiji na odobrenje, drugo, da i sve druge pogodbe za Opservatoriju na isti način zaključene, koje joj budem preporučenom poštom poslao, sprovede na odobrenje.

Jer i pored najbolje volje moje i svega mog zauzimanja, ja nisam mogao uspeti, da ni do trećeg mog dolaska u Pariz, krajem Avgusta, imam u rukama sve svršene pogodbe za Opservatoriju. Tako na pr. tek pred kraj prošle godine dobio sam pristanak Leydel'ove politehničke knjižare u Berlinu, da nam liferuje naučne knjige, a za nabavku nameštaja nisam mogao zadobiti ni jednu Firmu berlinsku. A sa nekim konstrukterima, kao na pr. sa Hartmann & Braun; Mex Kohl etc. - morao sam pregovarati sve do kraja Septembra prošle godine, pa da zaključimo pogodbe za liferovanje njihovih električnih i magnetskih instrumenata, itd.

II

Pogodbe, izložene u drugom današnjem aktu Opservatorije, koje sam lično predao Delegaciji u Parizu, i još dve naknadno poslate sprovedene, Reparaciona Komisija ih je odobrila. Ali one druge, izložene takođe u istom drugom aktu, koje sam Delegaciji poslao preporučenom poštom, one nisu odobrene - i ako su joj one bile poslate u toku Septembra i Oktobra meseca a poslednje 5. Nov. prošle godine. Kraljevska Delegacija u Parizu, koja je ove prve zaključene nabavke za Opservatoriju svojski prihvatila i odobrenje im izdejstvovala, na čemu sam Gospodi u Delegaciji lično blagodario, nije žurila sa ovim drugim zaključenim pogodbama.

Ona je, naprotiv, mimo sporazuma o sprovođenju i ovih pogodaba za koje sam naročito molio prilikom trećeg dolaska mog u Pariz krajem Avgusta, našla razloga, da predhodno pita Odeljenje za izvršenje međunarodnih Ugovora: da li da sprovede sve te, poštom joj poslate pogodbe, u sumi 556000 zlatnih maraka, preko već odobrenih pogodaba u sumi od 1616580 zlatnih maraka ne vodeći računa: da moje ovlašćenje za zaključivanje ovih pogodaba nije ograničeno, ja, pak, vrlo skrupulozno pogodbe zaključivao, a sve moje pogodbe za Opservatorije čine jednu smišljenu celinu veliku, odista Opservatoriji potrebnu da bude prva na Balkanu.

Dobivši to pitanje Odeljenje ga je sprovelo Ministru Prosvete na mišljenje, s Ministar Prosvete G. Sv. Pribićević odgovorio je 11. Dec. 1922. Ministru Inostranih Dela: da treba dati ovlašćenje Kraljevskoj Delegaciji, da ih sprovede dodavajući u tom aktu i ovo (doslovno prepisano): "Ako bi se želelo, da naša Opservatorija stane u red ostalih Opservatorija kulturnih država, i da može odgovarati potrebama naše otadžbine, trebalo bi, Gospodine Ministre, uzeti u najširu zaštitu sve potraživanje iste". Ovaj akt Ministra Prosvete odneo sam lično Ministru Inostranih Dela, G. Dr. Ninčiću, koji mi je tada rekao da što više nabavaka za Opservatoriju učinim, nepropuštajući ovu jedinstvenu priliku, da našu Opservatoriju svim potrebama snabdemo. A Odeljenje za izvršenje međunarodnih Ugovora istog dana, 11. Dec. poslalo je telegrafski nalog Delegaciji u Parizu: da i ove pogodbe za Opservatoriju odmah sprovede Reparacionoj Komisiji na odobrenje.

Ali sve ovo bilo je već dockan; jer, kao što glasi odgovor telegrafski na akt Opservatorije od 9. Marta ove godine: Kraljevska Delegacija osim jedne jedine porudžbine (u sumi od desetak hiljada zl. maraka) nije ostalima dobila odobrenje zbog iscrpljenja našeg kredita, ali će ih sprovesti čim se stvori nova mogućnost za nabavke u toku godine.

III

Ovaj neočekivani postupak Kraljevske Delegacije u Parizu bio je povod, da joj ja nisam više direktno slao naknadno zaključivane pogodbe za Opservatoriju, već sam ih, na zahtev Odeljenja za izvršenje međunarodnih Ugovora, samom Odeljenju ovde predavao.

Tako sam Odeljenju predao: prvo, pet pogodaba zaključenih za nabavku magnetskih, meteoroloških i drugih Fizičkih instrumenata, i drugo, dve pogodbe za drvene zgrade - za koje je Ministar Prosvete, G. Sv. Pribićević, pisao Ministru Inostranih Dela: da sve te nabavke treba izvršiti i izdati nalog - ovlašćenje Kraljevskoj Delegaciji u Parizu da ih sprovede, dodajući i ovo doslovno prepisano): "I ovom prilikom, G. Ministre, čast mi je obratiti Vašu pažnju na Fakat, da naša Opservatorija u tehničkom pogledu stoji nesumnjivo iza svih evropskih sličnih institucija, i da je vrlo verovatno da ni na Balkanu ne zauzima prvo mesto. Verujem, da se i Vi samonom slažete u tome, da Opservatorija Kraljevine ne samo mora zauzeti dostojan rang među Opservatorijama evropskih država, nego mora sebi pribaviti prvo mesto na Balkanu. (Pr. Br. 8822/1922.)

Te pogodbe sa aktom Ministra Prosvete i sa još jednim zajedničkim ministarskim aktom - Ministra Unutrašnjih Dela, S. Br. 2289/1922 i Ministra Prosvete, III. Br. 8943/1922: da se izda ovlašćenje za nabavku drvenih zgrada za stalne stacije, meteorološke, okružne i sreske - odneo sam lično Ministru Inostranih Dela, G. Dr. Ninčiću, a Odeljenje ih je poslalo Kraljevskoj delegaciji u Parizu, da iz sprovede Reparacionoj Komisiji na odobrenje.

Ali i ove su pogodbe zadocnile jer, pisala je Delegacija Odeljenju: ona nije bila u mogućnosti, da ih sprovede s obzirom na iscrpljenje našeg kontigenta za 1922, ali će ih držati u evidenciji, i iste sprovesti, kada se za to bude imala mogućnost. (O. Br. 147 i 118 od 17 i 18 Januara 1923.)

Gospodinu Ministru

1.Maja 1923 god. ponizni

Beograd Upravnik Opservatorije

Milan Nedeljković

AJ 66/Pf2

 

Ovo pismo je samo jedno u nizu pisama koja je Milan Nedeljković razmenio sa nekoliko ministra, dekanom Filozofskog fakulteta, kao i nekim vladinim službenicima u vezi nabavke instrumenata. Sadržaj ovog pisma najbolje oslikava tok događaja, koji su se odigravali oko nabavke instrumenata za Opservatoriju na račun reparacije.

Nedeljković je redovno izveštavao Ministra prosvete o rezultatima svojih putovanja u Nemačku i Francusku. Tako je pre svog trećeg odlaska u Nemačku poslao pismo Ministru prosvete u kome ga detaljno obaveštava o rezultatima svog puta i šalje spisak instrumenata sa cenama, koje je do tada ugovorio, i za koje je odobrenje dobio od Reparacione Komisije. U tom pismu Nedeljković takođe naglašava i činjenicu da su pogodbe sklopljene sa najboljim Nemačkim firmama, kao i to da potrebni instrumenti čine jednu osmišljenu celinu, pa je neophodno nabaviti sve instrumente, da bi, kako to Nedeljković kaže naša centralna Opservatorija bila prva na Balkanu.

I pored velikog zalaganja Milana Nedeljkovića, da Beogradsku Opservatoriju opremi novim instrumentima, stvari nisu išle glatko iz dva glavna razloga: prvo, Nemačke firme sa kojima su sklopljene pogodbe nisu se u potpunosti pridržavale ugovora i rokova isporuka što je otezalo ceo proces nabavke: drugo, državni službenici preko kojih se ostvarivala ova nabavka, često su komplikovali i usporavali postupke, pa se dešavalo da za to vreme budu potrošena sredstva planirana za tu godinu, pa je sve moralo biti odlagano za sledeću.

Iako penzionisan početkom 1924. Nedeljković ulaže poslednji napor da se poručeni instrumenti, koji do tada nisu bili isporučeni, ipak isporuče Opservatoriji. Tako šalje pismo Ministru prosvete početkom jula 1924, i moli ga da sve odluke o instrumentima ostanu na snazi. 29. 09. 1924. odlazi predsedniku vlade Lj. Davidoviću, i predaje mu molbu, u kojoj ga obaveštava da veliki astronomski instrumenti nisu isporučeni, pa su samim tim došli u pitanje, zbog čega traži da još jednom ode u Berlin i Pariz, i uredi šta treba. Tada on i Davidović saznaju da je 24. 04. 1924. Ministarski savet, ne zna se na čiju incijativu, doneo odluku da se svi ugovori za Opservatoriju izvrše samo ukoliko su sume plaćene, a ostatak se poništava u korist države. Nakon toga Nedeljković čini i poslednji korak, da bi spasao šta se još moglo spasiti od ugovora. Profesor Novaković išao je u Berlin, pa mu je Nedeljković predao zvaničan spisak ugovora za Opservatoriju , s molbom da se zauzme za njihovo obnavljanje, što je ovaj s uspehom izvršio za najveći broj porudžbina.

Za većinu instrumenata ne zna se tačan datum isporuke. U dokumentima koji se nalaze u Arhivu Srbije i Arhivu Jugoslavije može se videti da se mali Cajsov refraktor, tržioc kometa i astrograf pominju u pismu Milana Nedeljkovića Ministru prosvete od 23. aprila 1923, s napomenom da neki trebaju biti isporučeni te, a drugi sledeće godine. U pismu koje je Nedeljković poslao Ministru prosvete 25. oktobra 1923. sa spiskom pogođenih nabavki u 1923, a koje su odobrene, pod tačkom 16) je veliki Cajsov refraktor za koji se napominje da verovatno neće biti isporučen do kraja 1924. godine. Iz jednog kasnijeg pisma Nedeljkovićevog saznaje se da je cena velikog Cajsovog refraktora, sa kupolom i priborom bila 532 000 zlatnih maraka. Pored ovih, postoje i drugi podaci o narudžbinama astronomskih instrumenata, ali instrumenti nisu pojedinačno navedeni pa nije sasvim jasno o kojim instrumentima je reč, a nepostoje ni precizni podaci o datumima isporuka. Ono što u podacima stoji, je da su instrumenti nabavljeni od sledećih Nemačkih firmi: Carl Zeiss, Askania, Bamberg, Siemens & Halike, Sartorius, Srasser Und Rohde, Clem. Riefler, A.Lange und Sohne.

Među instrumentima koje je Nedeljković na ime ratne štete od Nemačke uspeo da nabavi posle Prvog svetkog rata su:

Slike nekih od instrumenata danas.

Na kraju ovog poglavlja treba reći i to,da je samo manji broj instrumenata koje je Nedeljković nabavio bio odmah montiran, dok je veliki broj njih (kao što su instrumenti fundamentalne astronomije, meridijanski krug, veliki vertikalni krug, veliki pasažni instrument) montirani nekoliko godina posle Drugog svetskog rata. Razlog za ovo dugo nekorišćenje nekih instrumenata, leži u činjenici da je Opservatorija oskudevala sa stručnim kadrom koji bi uposlio sve te instrumente. Sve to, ne umanjuje značaj nabavki koje je Nedeljković izvršio jer je on verovatno bio veći nego što je i sam Nedeljković mislio.

 

  1. MILAN NEDELJKOVIĆ - LIK I DELO

Milan Nedeljković bio je čovek koji je mnogo zadužio srpsku astronomiji i meteorologiju. Iako, sam nije imao mnogo vremena da se bavi astronomijom, ipak ga možemo smatrati utemeljivačem astronomije u Srbiji. Njemu pripadaju zasluge za osnivanje Opservatorije što je bila osnova svih daljih istraživanja. Pored toga njegova predavanja iz astronomije na Velikoj školi u Beogradu bila su na vrlo visokom nivou, a smatra se i prvim čovekom koji je u Srbiji obavio stručna astronomska posmatranja.


Milan Nedeljković rođen je u Beogradu 27. 09. 1857. godine, od oca Gligorija i majke Aleksandre, koji su posle njega imali još pet mlađih sinova. Gimnaziju završava u Beogradu školske 1872/73 godine, a odmah posle toga upisuje se na Prirodno-matematički odsek Filisofskog fakulteta Velike škole, koji završava juna 1876. godine.

Odmah po završetku studija Nedeljković biva primljen za pripravnika fizike i matematike, dobijajući za to platu od samo 100 dukata, a ne 300 kao drugi pripravnici, jer se smatralo da je dobrog imovinskog stanja. U pripravničkoj službi ostaje u periodu od novembra 1877. do juna 1879.

Dana 16. 08. 1878, podnosi molbu Ministarstvu prosvete, da mu se odobri stipendija za školovanje u inostranstvu, sa željom da studira na nekom francuskom ili nemačkom univerzitetu. Molba je uslišena i Nedeljković dobija stipendiju za studije u Parizu (Ministarstvo je izvesno vreme otezalo donošenje ove odluke). Ovim odobrenjem Nedeljković je postao "državni pitomac za astronomiju i fiziku". Nedeljković je na školovanju u Francuskoj boravio od juna 1879, do jula 1884, znači punih 5 godina. Na studijama u Parizu izučavao je i matematiku i fiziku, ali su mu glavna usmerenja bila astronomija i meteorologija.

I pre povratka Nedeljkovića u Beograd, u program nastave na Velikoj školi u Beogradu bila su uključena i predavanja astronomije, ali nije postojao njihov kontinuitet jer su jednim uredbama uvođena u program, a drugim ukidana. Po svom povratku u Beograd 17. jula 1884. godine, Nedeljković se obraće Ministru prosvete sa molbom da mu se dodeli nepopunjena katedra za astronomiju sa meteorologijom u Velikoj školi. U svom pismu Ministru prosvete Nedeljković napominje da je bio u Astronomskoj školi, radio u Meteorološkom birou, bavio se predviđanjima vremena, spremao za geodetske radove na stacijima u okolini Pariza, posetio opservatorije u Francuskoj i Beču. Ministarstvo prosvete prosledilo je molbu Velikoj školi kako bi Akademski savet dao svoje mišljenje. Akademski savet smatra da Nedeljković ispunjava sve uslove za taj posao, i da mu nema ravnog protivkandidata. O ovoj odluci saveta, rektor Pantelija Srećković obaveštava ministra prosvete 18. 09. 1884. Nedeljkovićevoj molbi je udovoljeno, pa je Kraljevim ukazom 21.10.1884. postavljen za suplenta, za astronomiju i meteorologiju, istovremeno sa pitomcima Ljubomirom Nedićem i Androm đorđevićem. Ponuđena mu je i katedra za fiziku, ali je on nije želeo.

Krajem decembra 1884. godine Milan Nedeljković i Milan Andolović, na zahtev nemačkog poslanika u Beogradu, poslaće preko rektora svoje mišljenje o meteorološkim pojavama u vezi sa vulkanom na Sundskim Ostrvima.

O vremenu početka držanja nastave, kao i o obimu iste, koju je Nedeljković predavao, nema preciznih podataka. Pretpostavlja se da je nastavu počeo da drži odmah, za šta postoje i izvesni dokazi.

Nedeljković je prvi put penzionisan 1899, kada je njegova ka-tedra poverena đorđu Stanojeviću, za koga je Nedeljković mislio da nema potrebne kvalifikacije, a neki, kao npr. Jelenko Mihailović misle da Stanojević nije ni predavao astronomiju. U vreme kada Nedeljković nije radio astronomija je svedena na stepen pomoćne nauke bez profesorskih ispita. Do tada je po Uredbi od 1896. predavana kao stručni predmet, a po Uredbi od 30. 09. 1900. svrstana je u pomoćne predmete.

Nekoliko godina kasnije Nedeljković se vraća na katedru i drži predavanja iz astronomije, ali su ona često prekidana zbog bolesti, ratova i nemanja slušalaca. Nedeljković je kod predavanja iz meteorologije više pažnje posvećivao praktičnom radu, a kod astronomije zbog nedostatka instrumenata akcenat je bio na teoriji. Kvantitet i kvalitet nastave astronomije se tokom godina menjao u zavisnosti i od drugih obaveza koje je Nedeljković imao. Tako se misli da u periodu 1919-1923. nije ni držao predavanja jer je bio zaokupljen nabavkom instrumenata.

Pored poslova na Opservatoriji i Velikoj školi, Nedeljković stiže i da objavi nekoliko radova. Tako već 1888. izlaze njegova "Meteorološka uputstva za srpske stacije", a 1895. "Meteorološka uputstva za stacije III reda i niže". Preveo je i nekoliko stranih dela iz astronomije, a u vreme uspona Opservatorije 1903. štampa pet dela iz meteorologije i dva iz astronomije. Posle toga se pojavljuju nekoliko manjih radova namenjenih posmatračima, 1910. i popularno delo "SVET I HALEJEVA KOMETA".

Nedeljković je za vreme boravka u Francuskoj, imao prilike da vidi mnoge opservatorije i njihove instrumente, pa je poželeo da i Srbija dobije jednu takvu Opservatoriju. Zato on započinje svoju borbu za osnivanje Opservatorije. Sa meteorološkom opservatorijom je išlo lakše, jer u jednoj pretežno poljoprivrednoj zemlji nije bilo teško objasniti potrebu za njom. Sa astronomskom opservatorijom to nije bio slučaj, pa Nedeljković radi istovremeno na stvaranju obe, odnosno povezuje njihovu sudbinu. Već 12. 10. 1885. godine Nedeljković podnosi rektoru spisak instrumenata koje je poručio ili to namerava, tražeći za njih sumu od 10 000 dinara, koja mu je i odobrena. Bili su to pretežno meteorološki instrumenti. Ipak sve do 1887. godine nije se moglo postići nešto značajnije. Tada, Ministar prosvete Milan Kujundžić Aberdar (1842-1893), inače pesnik, u pismu rektoru Velike škole od 21. 01. 1887. postavlja pitanje: može li naša država "Stupiti u kolo" ostalih zemalja na osnovu sporazuma Međunarodne geodetske konferencije u Berlinu? U odgovoru ministru, starešina Tehničkog fakulteta Lj. Klerić, odgovara da je već krajnje vreme za to. Videći u ovom povoljnu priliku Nedeljković podnosi Ministru prosvete 02. 03. 1887. predlog za što skorije osnivanje astronomske i meteorološke opservatorije. Smatra da bi je trebalo osnovati na Topčiderskom brdu, a njena cena bila bi 90 000 dinara - za zgradu 50 000, i za instrumente 40 000.

Već 26. 03. 1887, ministar Kujunđžić piše rektoru i obaveštava ga o Nedeljkovićevom predlogu, kao i o tome da je on, ministar, uvažio Nedeljkovićeve predloge, pa nalaže da se za Kraljevinu Srbiju podigne provizorna opservatorija u privatnoj kući na Vračaru u Beogradu, a pod rukovodstvom g. Milana Nedeljkovića. Bilo je predviđeno da se ubrzo zatim preduzmu mere za izgradnju stalne zgrade na Topčerskon brdu, ali se od toga kasnije odustalo.

Jedva dočekavši ministrovu odluku, Nedeljković 01. 05. 1887, zakupljuje kuću Gajzlera na jugozapadnom Vračaru i, prema izveštaju od 25. 06. 1887, redovni rad počinje od 01. 07. 1887. Nedeljkovićeva ideja bila je da nova Opservatorija bude: mala astronomska opservatorija za primenjenu, preciznu astronomiju, odnosno velika meteorološka opservatorija, centrala meteoroloških stacija,kao i mala zemnomagnetska opservatorija. Ipak ova provizorna opservatorija nije mogla zadovoljiti ni sve meteorološke potrebe, a naročito astronomske, pa Nedeljković uporno pokušava da izdejstvuje izgradnju nove zgrade za Opservatoriju, u čemu je više puta odbijen. Na uporna insistiranja Nedeljkovića oko izgradnje nove zgrade za opservatoriju, kao i meteoroloških stacija po Srbiji, Ministarstvo prosvete 15. 10. 1888. odlučuje da zatraži od Suda opštine beogradske zemljište za opservatoriju, a još 15. 09. 1887. donelo je odluku o osnivanju 10 meteoroloških stacija, s tim da opštine gde će one biti finansijski pomognu ovu izgradnju.

Konačno opština 23. 01. 1889. dodeljuje 1,83 ha zemljišta na Zapadnom Vračaru, za izgradnju nove opservatorije. Nakon toga Nedeljković insistira na gradnji, pa podnosi molbu za početak gradnje i sa njom prilaže skicu buduće opservatorije 06. 05. 1889. Tako uspeva da o trošku Ministarstva građevine sagradi zgradu za Opservatoriju do đurđevdana 1891.

I pored toga što je dobila novu zgradu Opservatorija i dalje dobija jako mali budžet, koji nije dovoljan za normalno funkcionisanje Opservatorije, pa je Nedeljković često morao da svojim novcem finansira neke potrebe Opservatorije. U početku svog rada Opservatorija je bila pre svega meteorološka, dok je astronomija bila daleko manje zastupljena zbog nedostatka instrumenata, kao i novca za njihovu nabavku. Planirao je određivanje longitude i latitude nekih mesta u Srbiji, ali mu je za to trebao veći meridijanski durbin, srednji ekvatorijal, časovnik zvezdanog vremena i drugo. Zahvaljujući pozajmljenim instrumentima od svog ličnog prijatelja Mikloša Konkolja sa opservatorije đala, izvršena su neka zemnomagnetska merenja, kao i seizmografska. Ipak zbog nedostatka sredstava ova posmatranja se obustavljaju, a pozajmljeni instrumenti su vraćeni. Ono što je stalno stajalo kao prepreka nekom većem radu, bio je mali budžet Opservatorije.

Što se tiče privatnog života treba reći da je Nedeljković proveo izvesno vreme u vojnoj službi 1885. godine, iako tada nije bilo redovnog služenja vojnog roka. Godine 1886. Nedeljković se ženi Tomanijom, Beograđankom, rođenom 17. 10. 1866, kćerkom Ane i Luke Radakovića. Tomanija je bila izuzetno lepa i obrazovana žena, koja je govorila ruski, francuski i nemački jezik. Tomanija je dobila i veliki miraz, pa su ona Nedeljkovićeva finansiranja opservatorije bila od njenog novca. Od Tomanijinog novca kupljen je i najveći durbin, koji je kasnije delimično otplaćen.

Milan i Tomanija dobijaju svoje prvo dete, kćer Vukosavu dana 25. 08. 1887, a posle nešto više od godinu dana, 12. 12. 1888. i drugu kćer Vidosavu. Njihovo treće dete, sin Aleksandar rođen je 11. 02. 1890. godine.

Ukazom kraljevskog namesnika od 01. 06. 1890. Nedeljković je sa Andonovićem postavljen za člana Katastarskog odbora, na pet godina. Još jedno veliko priznanje dobija, kada ga Akademski savet bira za dekana u školskoj 1891/92 godini. Tužni trenuci počinju smrću mlađe kćeri Vidosave 19. 10. 1891, a sledeće godine umire i njihova starija kćer Vukosava 19. 12. 1892. Potrešen ovim događajima i sam Milan Nedeljković se razboleo pa je neko vreme proveo na bolovanju. Bolovao je od nesvestica i nervoznosti.

Nada da će posle ovog uslediti period smirivanja i redovnog rada samo je delimično ostvaren, jer zbog njegovog sukoba sa ministrom prosvete Androm Đorđevićem ovaj odbija da izdvaja sredstva za Opservatorija, pa tako propada njegov pokušaj izdavanja "Anala" sa mesečnim pregledom rezultata Opservatorije. Kulminacija sukoba Đorđevića i Nedeljkovića biva 1899. godine kada je Nedeljković iz političkih razloga penzionisan. Posle penzionisanja Nedeljkovića opservatorija je poverena Stanojeviću, sa kojim je Nedeljković bio u sukobu, pa je sam Nedeljković za period u kome Opservatorijom upravlja Stanojević naziva "ružnim periodom". Iako se neznaju tačni razlozi sukoba Milana Nedeljkovića sa Ministrom prosvete đorđevićem i svojim po struci najbližim kolegom Stanojevićem, činjenica je da su ti sukobi samo štetili Opservatoriji.

Posle pada vlade Vladana đorđevića, a samim tim i Ministraprosvete Andre đorđ2vića, Nedeljković je u oktobru 1900. vraćen na mesto profesora u Velikoj školi i mesto upravnika Opservatorije. Po povratku na Opservatoriju, Nedeljković je nezadovoljan zatečenim stanjem i za to okrivljuje svog prethodnika Stanojevića. Nakon toga pokreće stare aktivnosti na Opservatoriji, a prve godine njegove druge uprave Opservatorijom, karakterišu njegova putovanja u inostranstvo, kao i dolasci stranih predstavnika i delegacija u posetu Opservatoriji u Beogradu. I pored dobrog rada na Opservatoriji, prve godine XX veka karakterišu sukobi Nedeljkovića sa svojim starim učenikom Radoslavom Vasovićem, kao i četvoro učenika koji kritikuju Nedeljkovićev rad, ali je on izdržao sve te kritike i nastavio svoj rad.

Nedeljković beleži da je prestolonaslednik đorđe posetio Opservatoriju 12. 12. 1903, u pratnji svog profesora Mike Petrovića. Takođe je i kralj Petar I često posećivao Opservatoriju, kao i Nedeljkovića i jednom prilikom poklonio mu je srebrni servis za kafu, sa dve šoljice.

Godinu 1904. obeležavaju Nedeljkovićeva zalaganja kod Ministra prosvete da se donese zakon o Opservatoriji, kao i da se Opservatorija odvoji od Univerziteta, ali ona ostaju bez rezultata. I narednih godina Nedeljković nastavlja da insistira na ovim svojim zahtevima, kao i da se bori za materijalni položaj Opservatorije. To što su njegove incijative i zalaganja često bili bez rezultata nije ga obeshrabrivalo, već je nastavljao sa svojom borbom. Poslednji svoj pokušaj u cilju odvajanja Opservatorije od Univerziteta učinio je 19. 01. 1910. ali je i on ostao bez rezultata.

Početak Prvog svetskog rata, Nedeljković je dočekao na Opservatoriji, gde je proveo i prvih nekoliko meseci rata, osim što je odveo porodicu u Valjevo, i posetio sina Aleksandra, đaka-narednika pod Suvoborom. Pošto nije dobio druga uputstva Nedeljković ostaje na Opservatoriji, sve do poruke komandanta Odreda odbrane Beograda 25. 09. 1915, da još u toku dana napusti Beograd. Opservatoriju napušta u noći između 25-26. Septembra 1915. odlazeći najpre u Ćupriju, a zatim za Aleksandrovac, Jošaničku banju, Rašku, Mitrovicu i Prizren, a zatim dalje preko Albanije do Skadra, gde je stigao zajedno sa suprugom Tomanijom i sinom Aleksandrom. Odatle su brodovima prebačeni na Krf (Milan Nedeljković i njegov sin Aleksandar dobili su "Albansku spomenicu").

U Beograd se vraća 11. 02. 1919, i zatiče Opservatoriju opustošenu. Za vreme rata o Opservatoriji je brinula služiteljka Sara Vukosavljević, i ona je dugo bila u dobrom stanju ali su bežeći iz Beograda okupatori uništili ili odneli instrumente, ostavljajući samo krupan nameštaj.

Posle prve potištenosti koja je zahvatila Nedeljkovića zbog stanja na Opservatoriji u koju je mnogo uložio, on odlučuje da krene u obnovu opljačkane Opservatorije. Period između 1919-1924. obeležila je njegova borba za nabavku instrumenata, koja je detaljno opisana u prethodnoj glavi.

Odlukom Ministra prosvete, Miše Trifunovića, Nedeljković je penzionisan 30. 01. 1924, iako je on želeo da u službi ostane dok mu se ne navrši 40 profesorske službe. Ipak pošto su mu u staž bile upisane i pripravničke godine, što je i sam tražio još 1907, taj uslov je bio ispunjen.

Kada konačno prestaje da brine o Opservatoriji Nedeljković, živi kao penzioner na Dedinju, u ul. Ledi Kaudri br. 21. Vreme je pro-vodio u gajenju voćaka i ruža. Sin Aleksandar bio je posle rata, neko vreme generalni sekretar, a potom se bavio advokaturom. Umro je pre oca, 29. 11. 1949, kome to nisu smeli reći, već su ga zavaravali da ne dolazi zbog poslova. Milan Nedeljković umro je 21. 12. 1950, a sahranjen je na Novom groblju u Beogradu. Njegova supruga Tomanija umrla je 12. 08. 1959. Smrću Milana Nedeljkovića ugasio se život velikog borca za astronomiju, i zaljubljenika u ovu nauku, koji je svojim delom ostavo neizbrisiv trag u Srpskoj nauci i kulturi uopšte.

 

LITERATURA:
  1. RAZVOJ ASTRONOMIJE KOD SRBA "Publikacije Astronomske Opservatorije u Beogradu"; Beograd 1997.
  2. STO GODINA ASTRONOMSKE OPSERVATORIJE U BEOGRADU "Publikacije Astronomske Opservatorije u Beogradu"; Beograd 1989.